Јовани Дишић уручена награда „Милош Црњански“

У Народној библиотеци Србије Јовани Дишић је свечано уручена књижевна награда „Милош Црњански“ за 2022/23. годину за роман „Вакуум“.

Свечана  додела Награде Милош Црњански за 2022/23. годину одржаће се у петак 15.03.  ове године у 12 часова у Атријуму Народне библиотеке Србије, Скерлићева 1 у Београду.

Јована Дишић je лауреаткиња , за роман „Вакуум“.

Жири је радио у саставу: проф. др Мило Ломпар, проф.др Бојана Стојановић-Пантовић, проф.др Слађана Јаћимовић.

Награду Задужбине која се састоји од новчаног износа /2000евра/ обезбедила је као донатор, Издавачка кућа KLETT, Београд.  Донатор Повеље и Медаље, чувар легата Милоша Црњанског и организатор свечаности је Народна библиотека Србије.

Дејану Алексићу уручена награда „Милош Црњански“

У Народној библиотеци Србије Дејану Алексићу је свечано уручена бијенална књижевна награда „Милош Црњански“ за 2020/21.годину за роман „Петља“.

Додела Награде Милоша Црњанског

Свечана додела Награде Милоша Црњанског за 2020/21.годину одржаће се у петак 8. априла ове године у 13 часова у Атријуму Народне библиотеке Србије, Скерлићева 1 у Београду.

Лауреат је Дејан Алексић за роман „Петља“. Жири је радио у саставу: проф. др Мило Ломпар, проф.др Бојана Стојановић-Пантовић, проф.др Слађана Јаћимовић.

 Награду  Задужбине, која се састоји од новчаног износа /2.000 евра/ обезбедила је као донатор , Издавачка кућа KLETT Београд . Донатор Повеље и Медаље, чувар Легата Милоша Црњанског   и организатор свечаности  је Народна библиотека Србије.

ПРЕМИНУО ЈЕ ДИМИТРИЈЕ ТАСИЋ

Дугогодишњи секретар Задужбине Милоша Црњанског, Димитрије Тасић 1938-2021, угледни књижевни критичар, уредник и есејиста, преминуо је 13.05.2021. године, у Београду.

Био је уредник Студента, главни и одговорни уредник књижевног листа Видици, уредник ТВ емисија Лектира и Културни додатак ТВ Београд, главни и одговорни уредник БИГЗ-а. Уредник часописа Наше стварање.

Својим самопрегорним радом у тешким условима дао је непроцењив допринос нашим издањима и активностима.

ЈЕДАН СУСРЕТ СА ПОЕМОМ СТРАЖИЛОВО

Поштовани чланови жирија,
драги пријатељи и колеге,
даме и господо,

дозволите ми да вам се данас обратим само као песник који ће из личног угла говорити о Црњанском и његовим суматраистичким додирима које сам до сада препознао у свом животу, остајући, истовремено, запитан над благонаклоношћу те пажње, те нежности. На првом месту, желео бих да са вама овде поделим успомену на један сусрет са поемом Стражилово.

Можда би се могло рећи да постоје две врсте животне путање. Једна, која од почетка тече некако природно и лако, где је све ход континуитета, и где се живот логично развија као последица ране свести о властитим афинитетима, и друга, која је замршенија и турбулентнија, у којој (само)трагање траје дуже, и која подразумева одређене ломове и преокрете. Моја путања је ова друга, немирнија путања, закаснела у сазревању и самоспознаји, са више чворишта која ће, неретко и суштински, умети да усмере и услове мој животни и професионални, а сада могу рећи и уметнички пут.

За један од тих момената, који сам препознао као своју праву прекретничку тачку, заслужан је управо Милош Црњански. Све се одиграло једне јануарске ноћи, док сам као портир у трећој смени дремао у портирској кабини. Тада није било интернета, мобилне телефоније и кабловске телевизије, и време сам проводио првенствено читајући, и врло ретко слушајући радио програм. И баш те ноћи, мало после поноћи, решивши да мало одморим од читања, угасио сам светло у портирници, укључио Радио Београд Трећи програм, затворио очи, и готово истог трена зачуо:

„Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.“

Већ после уводне строфе Стражилова, уместо да упаднем у пријатан дремеж, подстакнут дивним, сетним и носталгичним тоном, ја сам се узбудио и сав уздрхтао. Никада до тада нисам нисам доживео нешто слично, никада такву снагу и јасноћу из поезије нисам добио. У том мраку стихови су добили једно продорније и дубље дејство. И више од тога, као да сам њихову слику и емоцију, звук и ритам могао готово да опипам целим својим бићем, као да су певали у мени и будили ме. Не толико из таме портирнице већ из летаргије моје тадашње животне доби: „И, тако, без речи,/ дух ће мој све туђе смрти да залечи“.  Има нечег препородног у том нашем сусрету у поноћном мраку, нечег обновитељског што ме је дотакло тада. Данас знам да је тај доживљај Стражилова за мене било искуство истинске епифаније. Стихови које сам те ноћи слушао додирнули су, оплодили и покренули нешто у мени што и дан данас траје и развија се.

Поезију сам почео да пишем тек пре неколико година, и сећам се добро тог почетка. Иако је нисам уврстио у Песме и друге ожиљке, прва песма коју сам написао када сам кренуо да обликујем овај рукопис, и песма од које је, такорећи, све почело, звала се „Трешња“. И данас, када поново читам Стражилово, не могу а да не застанем над овим стиховима: „И тако, без врења,/ за мном ће живот у трешње да се мења“. Заправо, не могу да се отмем некој врсти мистичног осећања које ме обузима, јер као да тајно позван учествујем у потврди суматраистичких веза о којима Црњански пева и говори, као да постајем део те идеје или визије, или пак магије.... Јер „Трешња“ ће збиља променити мој живот, или му макар додати једну нову, песничку димензију.

Док поново читам Објашњење Суматре, увиђам у коликој се мери моја поезија додирује са оним „вјерују“ Милоша Црњанског. Пишем слободним стихом, „без баналних четворокута и добошарске музике“, желим да пренесем „нову осетљивост“, немир, емоцију и унутрашњу драму, да „покажем нове састојке у љубави, у страсти, у болу“, кроз језик ослобођен као завитлани камен, и да се приближим, бар понекад, чистом облику екстазе...

Данас би требало најпре да се држим рационалног објашњења, у духу (пост)модерних теорија које су одавно већ утврдиле да у књижевности ништа није самоникло, и да су одређене блискости између мојих стихова и поезије Црњанског најпре последица читања и несвесно меморисаног уметничког материјала, који касније добија своју нову књижевну форму. Требало би да се држим рационалног објашњења, али не могу да се отмем и оном ирационалном, суматраистичком разрешењу моје везе са Црњанским.

А то разрешење верујем да се налази у оној јануарској ноћи, у оној тами портирнице. Стражилово ме је тада не само озарило, већ и показало пут.

Те ноћи сам схватио колика је лепота и моћ књижевности, те ноћи сам спознао шта ми је чинити у животу.

Тог јутра, из треће смене, отишао сам на Филозофски факултет да се распитам за пријемни испит.

Тог лета уписао сам се на српску књижевност.

Те године била је стогодишњица рођења Милоша Црњанског, чију награду примам на стогодишњицу Лирике Итаке.

Зар поезија није чудо, зар Црњански није чудо?

Хвала вам.

У Београду, 03.02.2020.

Ђорђе Деспић

Ђорђу Деспићу уручена награда „Милош Црњански“

Књижевнику Ђорђу Деспићу у Српској књижевној задрузи уручена је награда "Милош Црњански" за књигу "Песме и други ожиљци". Признање се додељује за дело настало у протекле две године, за прву објављену књигу у било ком жанру.

"Ово је прва књига поезије која је понела ову награду, која је до сада додељивана за драме, романе, приповетке", рекао је председник Задужбине "Милош Црњански" и стручног жирија Мило Ломпар.

Књижевна награда се састоји од повеље и бронзане медаље с ликом Милоша Црњанског и новчаног дела у износу од 2.000 евра, а додељује се од 1981. сваке две године домаћем писцу за најбољу књигу из свих области у којима се огледао и сам Црњански - роман, приповетка, поезија, драма, есеј, путопис, мемоаристика.

Свечана додела НАГРАДЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Поштовани,

ЗАДУЖБИНА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Има част да Вас позове на свечану доделу НАГРАДЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

ЂОРЂУ ДЕСПИЋУ

за поезију

ПЕСМЕ И ДРУГИ ОЖИЉЦИ

Чланови жирија : Проф.др  Мило Ломпар, др Слађана Јаћимовић и др Бојана Стојановић Пантовић

Свечаност ће се одржати у понедељак, 03.02. у 13 часова у Српској књижевној задрузи, Краља Милана 19, Београд

Превод песама „Серената“ и „Његош у Венецији“

Serenata

Hear, the moon weeps, young and yellow.
Listen to me, darling, the last time.

I will die, so when you want me,
do not shout my name on the sunset.

Listen to the wind from the leaves, faded, yellow.

It will sing to you:
that I loved autumn,
not your passions, nor your naked ankles,
but a grip of the branches,
ruddy,  withered.

And when your heart hurts for me
hug and kiss the branch that fade.

Ah, no one has honor and passion,
nor flame enough to love me:

Only Lombardy poplars slim
and  the pines lonely, proud
Only Lombardy poplars slim
and  the pines, lonely, proud.

Written in Potkamien, in Galicia, 1915 by Miloš Crnjanski
Translated by Gordana Janjušević Leković in November 2017

Njegoš in Venice

He smiled for the last time.

In the window shined
like a tense bow
like a moon in the water, young and yellow,
Rialto.

He smelled, painful, his white roses,
watched seagulls that circled
sad and white
as thoughts on Lovćen
and death.

While the night poured
he reads Homer
black and heavy
as Achilles’
which just by the sea finds a peace,
A tomb.

Gods, on the shoulders, with dark clouds,
The pain and the sea with wobbly waves
passed by his bleak face with no trace.

But when he read about Briseis
who wakes up,
and opens the eyes full of darkness in dawn,
immeasurable pain
fell on his chest.

Because
for all in the world there was consolation,
for all thoughts, heroes, sins,
but holding his head with both hands,
tearful,
dying,
he thinks,
painfully,
that for the eyes of the bride
there is no comfort.

Then wept in the water
the bell
of St. Mark.

1920 Written by Miloš Crnjanski
Translated by Gordana Janjušević Leković (2018)

ИНТЕРВЈУ Мило Ломпар: Нисмо се довољно одужили Црњанском

На 63. Међународном сајму књига у Београд: монографија проф. др Мила Ломпара „Црњански ‒ биографија једног осећања” у издању новосадске „Православне речи” проглашена је Издавачким подухватом године. Историчар књижевности, професор на Филолошком факултету у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског у овој сјајно мишљеној и врхунски уређеној књизи, утемељеној на пишчевој преписци и различитој документарној и књижевној грађи, анализира контроверзна поглавља из живота аутора „Сеоба”, укључујући и сложен однос са савременицима, међуратне књижевне полемике, новинске и дипломатске извештаје, све до тегобног поратног периода, најпре лондонског а онда и београдског. Ипак, највећу пажњу др Ломпар посвећује различитим аспектима књижевног дела Црњанског и друштвеној сенци која је на њега падала. На почетку разговора питали смо стога аутора „Биографије једног осећања” открива ли време данашње неке нове трагове у читању Милоша Црњанског? Открива ли време данашње неке нове трагове у читању Милоша Црњанског?

Његово приповедање – нарочито у великим романима после Другог светског рата – налази се у видним везама са модерним искуством: све до данашњих ритмова. Као што је био авангарда у књижевности после Великог рата, тако је био авангарда у распрскавању модернистичке периоде у нов књижевни универзум. Његова средишња духовна оса – однос страности и аутентичности у егзистенцији – није само у дотицају са кључним ритмом модерног човека него дубоко засеца у постмодерну ситуацију. Кључна фигура његове имагинације је странац: и у унутрашњем искуству и у спољашњем свету. Зар странац није кључна реч наших дана?

У монографији нисте увек благонаклони према писцу „Романа о Лондону“. О томе сведоче и наслови појединих поглавља: Изопштеник, На маргини, На дну, Друштвено неупотребљив... и често указивање на Црњанскову потребу да „постане део друштвеног миљеа“. Да ли су „лична инфериорност и потреба за идентификацијом“ највећи кривци што је књижевни гигант истовремено био и, како сте га назвали, „друштвени аутсајдер“?

У културном смислу, због распростирања политичке сенке на књижевно дело, поредим га са Достојевским. У модернистичкој редакцији уметности, са Паундом и Џојсом. Може ли се наћи виша тачка поређења? Из тамне стране душе сваког од ових највећих светских писаца, као проблематичности животног ритма, проистиче радикалност уметничког и сазнајног лука. Вишеликост увида није плод неблагонаклоности него највиши израз благонаклоности. Био је „друштвени аутсајдер” зато што је био човек поетичке радикалности и културне граничности: странац у њему просијава кроз маргинални и аутсајдерски положај у свету. Кад неко одабере такав положај, као Ујевић, онда је ствар кохерентна; кад неко нехотично стигне до тог положаја, као Растко Петровић, опет је ствар кохерентна; кад се Андрић, као бршљан, обавије око централног тока српске културе, Вука и Његоша, представа је чврста. Али, кад неко, као Црњански, тежи да постане део централног тока, а то није могуће упркос књижевној величини, онда то показује границе културе, њене мањкавости у духовном смислу, јер се показује како индивидуални таленат иде изнад њених моћи.

Може ли се и у којој мери успоставити корелација између Црњанскове позиције у друштву и његове литературе? Да ли тумачење пишчевог дела одвојено од његове личности слику која се тим приступом добија ипак оставља ускраћену за важне нијансе?

Књижевно дело је аутономно и оно може без пишчеве биографије. Средишњи ток науке о књижевности у XX веку је то убедљиво доказао. Везе између живота и дела, и кад су чврсте, представљају посебно подручје духа: оне доприносе неким сазнањима о уметничком искуству, али пре свега откривају унутрашњи систем културе: односе моћи и личности у њој, друштвеног и политичког ткива, значај и досег уметничког дејства у појединим добима. Тако да проблемска биографија захвата обе стране стварности, и уметничку и животну, успоставља корелације између њих, али их не подвлашћује. У њој има нечег од дискретне светлости сазнања које се провлачи између оштро одељених области искуства. Отуд она не излаже сваку појединост живота него оне појединости које сматра пресудним, у њиховим повезаностима или несагласностима, јер нису све чињенице једног живота подједнако значајне. Такве биографије пише Ридигер Зафрански. Некад их је писао Штефан Цвајг.

На више нивоа сте у „Биографији једног осећања“ посвећени односу Милоша Црњанског и Иве Андрића. Да ли закључак  „док је Андрић био фигура центра, Црњански је фигура маргине“ на известан начин сублимира тај однос у свим његовим фазама?

Тај сам однос осветљавао у различитим садржајима, личним, поетичким, политичким: односи моћи који се назиру у преписци; уметничко уважавање и међусобна суревњивост; успешна и неуспешна борба за признање у свим (различитим) друштвима њиховог дугог века; однос између радикалног (авангардног) модернизма Црњанског и традиционалног модернизма Андрићевог. Сви ти садржаји имају своје исходе у наглашено културолошкој оптици. Значајно је да једна култура има велику фигуру на позицији маргине, јер се тако потенцијално проширују границе искуства које она обликује. Само: није негација културе него креација у култури доказ величине у постојању на маргини. Црњански није негирао Његоша – што сам показао – него га је друкчије разумевао од Андрића.

Покушај Црњанског да напише роман на енглеском језику пропао је јер је „његово искуство интимности било недоступно језику – што значи и свету – у коме се обрео“. Ако знамо за писаце-емигранате, који су веома успешно писали на „туђем језику“, попут Набокова, Бродског или Кундере, у којој мери је код Црњанског за тај отпор према стварању на „језику свакодневне комуникације али не и најинтимније посвећености“ одговорно и његово, бар потајно, надање да неће довека остати „in the middle of nowhere“, већ да ће га отаyбина једном поново пригрлити?

Сам је рекао да није довољно добро знао енглески језик да би писао на њему, иако је водио преписку са издавачима и на том језику: поред мађарског, немачког, француског и италијанског. Неуспех у емиграцији је био последица његове неуклопивости у енглески свет; као што је био неуклопив и у грађански свет код нас. Мислим да је, као емигрант, знао да га отаџбина никада неће пригрлити него можда само примити. Одлука да се упркос том сазнању врати, свакако је вишеслојна и драматична.

Од војника поражене војске Двојне монархије до аутора „Оклеветаног рата“ који пише да се „у шапату и сећању на ту Србију може се бити само уз њу, или у срамном табору против ње“. Од дефетистичких тонова у „Дневнику о Чарнојевићу“ до реченице да „они који су били у рату и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није ни било, у људском животу, од учешћа свесног у битки“. Да ли се и Црњансков однос према рату „њихао“ у светлу потребе за друштвеним етаблирањем или је заправо тај став увек био конзистентан, само су различити тумачи из њега извлачили оно што им је било потребно за одбрану властитих теза о његовом пацифизму односно милитаризму?

Његов однос према рату плод је уметничког виђења у којем има више перспектива. Основно осећање ни у Дневнику о Чарнојевићу није везано само за рат него и за мир: то је мир једног скривеног немира, као и бол услед неосећања никаквог бола. Драма егзистенцијалне аутентичности унутар неаутентичности света. Није „трговао” својим схватањима, јер је милитаристички пацифизам комуниста – као што сам показао – био мода његовог времена: а он је ишао у другом правцу, јер је – инстинктом пречанског Србина – осећао значај државе за националну егзистенцију. Готово све што је наговештавао – остварило се. Јер, промашио је тренутак, нису хтели да га чују, а погодио је историјски вектор: идеално да упропасти сваку личну шансу. Друштвено је био неприхватљив за грађанску интелигенцију зато што је тежио њеној модернизацији: без уништавања грађанског друштва. Његови политички ставови су кривотворени у владајућим интерпретацијама његових комунистичких противника. Са њима се сукобио мање због комунизма а више због југословенске државе коју су – у тридесетим годинама XX века – програмски уништавали. Када су се наводно претворили у заступнике југословенске државе, нису волели сведоке своје актуелне лажи. Тако до данас.

Својевремено сте изјавили да се нисмо довољно одужили Милошу Црњанском. Могу ли данашње генерације, које, нажалост, одликује нечитање, да исправе оно што су пропустиле пређашње, за чијом је потврдом Црњански жудео, и да ли у том контексту „Биографија једног осећања“ остаје Ваш интимни ануитет или је она ипак и један од могућих генерацијских путоказа?

Само кроз јавну свест о огрешењу о један велики уметнички дух: који сведочи о могућим распонима српске културе. Мало је вероватно да ће се то десити. Написао сам три књиге о приповедној уметности Црњанског; ова, четврта, истражује природу његовог положаја у култури. То је део моје интелектуалне физиономије. Мој интимни дуг је на другом месту: вођење Задужбине Милоша Црњанског без икакве материјалне користи, као што је чинио и Никола Милошевић, и без икакве институционалне подршке. Сматрао бих да сам испунио свој дуг ако бих успео да пронађем прикладну институционалну подршку за Задужбину највећег модерног српског писца.

М. Стајић

Дневник, Нови Сад, 26. 11. 2018.

Универзитетска библиотека  „Светозар Марковић“
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Задужбина Милоша Црњанског у Београду

имају посебну част и задовољство да Вас позову на свечано отварање изложбе

КАКО ЈЕ ТУМАЧЕН МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
-         поводом 125  година од рођења   -

 1893-2018

у среду, 14. новембра 2018. у 13.00 сати у Универзитетској библиотеци

Изложбу отварају

др Мило Ломпар,
редовни професор Филолошког факултета у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског

и

др Горана Раичевић,
редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду

Поздравна реч

Проф. др Александар Јерков,
директор Универзитетске библиотеке

Аутори изложбе

 Вука Јеремић, Драгана Михаиловић
библиотекари саветници у Универзитетској библиотеци

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“
Булевар краља Александра 71
Тел. (+38111) 3370-310

Грбић: Филозоф у мени има потребу да каже а писац обавезу да покаже

Да бих био задовољан својим писањем, морам да заборавим на све: јавност, професионалне и приватне обавезе, одговорности, очекивања... Док пишем, нисам сигуран ни да ли постојим ја који пишем, а поготово нисам сигуран у то да ли моје представе о свијету имају икакво упориште у реалност

Професор филозофије се ноћима борио са несаницом, па је тако одлучио да умјесто покушаја да заспи, енергију усмјери на нешто друго - и почео је да пише. Тако је и настао роман “Руминације о предстојећој катастрофи”, дебитантско књижевно дјело Филипа Грбића. Грбић је, олакшавајуци себи компликовао живот јунака његове књиге, а за свој првијенац, у издању београдске издавачке куће “Плато,” у јануару је награђен и признањем “Милош Црњански” за 2016. и 2017. годину.

Иако роман прати живот брачног пара који, да би спасио свој однос одлази на путовање, главни јунак је Лазар. Лазар не може да се отараси ‘црних мисли’ и упада у руминације које представљају злослутни круг мисли из којег се јунак не умије извући. Ни сам не зна да ли су те мисли проузроковане психичким слабостима, видом неурозе, или нека катастрофа стварно пријети, да ли њему или човјечанству... На острву Крит, Лазар и Лара пролазе кроз разне интимне и личне изазове у које не улазе свјесно. Упознају се са туристима: Лара се препушта алкохолу и дружењу са бахатим Русима, а Лазара у своје односе увлачи једна њемачка породица, наизглед весели пар, са дјецом... Роман све вријеме бива прожет историјом, религијом, психологијом, духовношћу на разне начине, а све то биљежи филозоф који се упушта у путовање у књижевност...

О свом дјелу, за “Вијести” говори Филип Грбић.

“Руминације о предстојећој катастрофи” је Ваша прва књига, а за њу сте добили и престижну награду “Милош Црњански”. Колико Вам то даје подстицаја и обавезе према публици када је у питању Ваш будући рад?

Кад је ријеч о награди, ствари се ту помало компликују. Награда помаже књизи да дође до читалаца, писцу да заузме угледан положај у друштву, али награда не помаже писању. Штавише, она му одмаже уколико писац почне да умишља да га цијела читалачка публика посматра док он пише. Тај осјећај паралише. Да бих био задовољан својим писањем, морам да заборавим на све: јавност, професионалне и приватне обавезе, одговорности, очекивања... Док пишем, нисам сигуран ни да ли постојим ја који пишем, а поготово нисам сигуран у то да ли моје представе о свијету имају икакво упориште у реалности. Писањем ступам у простор отворених могућности, оно ми не прибавља јасноћу, него напротив додатно покреће немир питања.

С обзиром на то да сте завршили филозофију, из ког угла сте писали ову књигу и колико филозофија помаже у књижевности?

Што више напредујем у филозофији, то сам већа незналица. Егзистенција ме испуњава чуђењем и страхом. Овим расположењем сам заразио свог приповједача који има потребу да приповиједа о томе како живот, у извјесном смислу, постаје немогућ кад размишљање почне њиме да се бави. Описујем односе у које он, такав какав је, ступа; неспоразуме које има са обичајима и људима, као и ситуације у којима постаје очигледна напетост између његових противурјечних унутрашњих порива. Међутим, филозоф у мени има потребу да каже, док писац има обавезу да покаже. Настојим да усавршим вјештину показивања.

Када се то приповједач суочава са животом и постаје дио свјесности његове тежине када се упали лампица мисли у глави?

Лазарева глава се управо усијала од вишка свијести и сазнања о животу. Али то изобиље увида које одређује његов унутрашњи живот стоји у оштром контрасту са начином живота који Лазар води, наиме, он не ради ништа и бави се Лариним ексцесима, чиме само купује вријеме и склања поглед са себе и својих личних неуспјеха. Његов дух је увијек у стању опште узбуне. Он је непрестано у потрази за лијеком или средством које ће да ублажи његов унутрашњи немир.

Какве неспоразуме има Ваш јунак када су у питању обичаји и људи?

Мој јунак покушава да пронађе упориште у браку, породици и цркви, али не успијева у томе. По сваку цијену покушава да одржи патолошку, токсичну везу са својом женом која се с њим осјећа заробљено и изманипулисано; својом ирационалном жељом да се репродукује и добије дијете негира властити песимизам који, упркос иронији, није нимало наиван; и коначно он се идентификује са Христом, као меланхоличним, тужним и немоћним божанством. Христ је био инцидентна појава у свету јудејских и паганских обичаја, а Лазар више од свега воли инциденте. Напади сумње, напади бијеса и напади смијеха не допуштају му да заузме било какво мјесто у друштву.

Из угла писца, филозофа, али и некога ко је пуну пажњу посветио психолошким тачкама ликова, како се изборити са наметнутим обичајима и културом, али и са “противрјечним унутрашњим поривима”?

Писац и филозоф не могу на то питање да пруже исти одговор. Као писац бих Вам рекао “жалим случај, ја немам одговоре које тражите”, а као филозоф бих Вам можда препоручио добру, душеокрепљујућу литературу у којој бисте пронашли обиље идеја, савјета и вјежби уз помоћ којих бисте могли да усавршавате своју властиту умјетност живљења. Рецимо Сенекина “Писма”, Епиктетов ”Приручник”, “Мисли” Марка Аурелија... По мом мишљењу, то нису књиге већ прибор за прву помоћ.

Казали сте да је књига настала након непроспаваних ноћи и ноћи... Да ли и сада радите на неком дјелу, и да ли Вам је писање ове књиге олакшало спавање по објављивању?

Ноћна бдења над текстом прибављају неопходан осјећај изолације без ког не могу да пишем. Несаница је симптом неспоразума са животом. Нешто је пошло наопако чим се будим узнемирен усред ноћи послије само неколико сати сна. Устајем из кревета и сједам за рачунар да не бих изгубио разум и да бих терет својих превирања и преиспитивања збацио са себе и пренио га на своје јунаке. Зору дочекујем задовољан, под условом да нисам провео ноћ у бесподном размишљању које психијатри зову “руминацијама”. Нека се мој приповједач чвари на тој тихој ватри уместо мене.

Јунак романа, Лазар, види пријетњу у свему. Како се то огледа у данашњем свијету и животу? Шта нам пријети, да ли сте размишљали о томе или сте се више окренули психолошкој страни Лазара, на примјер?

Лазар прецизно описује све пријетње које долазе из спољњег свијета: болест, развод брака, политички и економски суноврат, узнемирујући конфликти између великих сила, старост, усамљеност, смрт... Међутим, страховање пред свим тим пријетњама је горе од остварења самих тих пријетњи. Страх од предстојеће катастрофе је сам по себи катастрофалан. Лазар је унезвијерен кад је све око њега савршено, а спокојан је кад околности заиста постану опасне. Зато је и пронашао “идеалну” супругу за себе, Лару, ексцентричну жену склону алкохолисању и скандалима. Колико год да га Лара повређује и малтретира, он остаје са њом због тога што би без ње морао да остане сам са својим страховима и мислима.

Ко су и какви су други јунаци Ваше књиге? Да ли сте пренијели на њих неке своје страхове, фантазије или уопште мисли?

Мој књижевни поступак у том смислу не сматрам неуобичајеним. Наравно да су моји јунаци у одређеној мјери моји двојници, али они су такође понијели и особине упечатљивих људи које сам сретао у животу. Фикционализовао сам властите особине, као и особине других људи и то је произвело својеврсну смјешу реалности и фантазије коју ни сам Бог не би могао до краја да размрси. У неком тренутку сам осјетио да је роман почео да пише самог себе. Неизрецив осјећај. Ако у књижевности уопште постоји срећа, то је срећа.

Да ли је моменат када брачни пар из Ваше књиге одлази на љетовање, слична животна ситуација бјежања или покушаја индиректног рјешавања проблема, избјегавање међуљудског суочавања?

Имао сам потребу да се ругам једном од најукорјењенијих стереотипа данашњице, а то је стереотип о томе да “путовање лечи све” и да путовања представљају “смисао живота”. Моја генерација је опсједнута тим митом о путовањима. Породица, каријера, образовање... све је то безбојно и незанимљиво у поређењу с личним доживљајима које стичемо на путовањима. Нема веће и егоистичније заблуде ако мене питате. Као што лијепо примјећује Милош Црњански у својој пјесми “Успаванка”: “Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко”.

Да ли је и колико 21. вијек добио од умјетности и културе?

У многим умјетностима се виде знаци опоравка од бесплодности и отрцаности која је била карактеристична за крај 20. вијека. Британски композитор њемачког порекла Макс Рихтер ствара невјероватну музику. Посљедња три фима Ларса фон Трира су ремек-дјела. Норвежанин, Карл Уве Кнаусгор нам је својом “Борбом” показао да и у нашем времену може настати велико и узбудљиво прозно дјело које је ослобођено од робовања академским канонима. Веома цијеним и њемачког писца млађе генерације, Томаса Мелеа, који такође пише на беспоштедан начин. Наравно, мој увид је оскудан, али довољан да не паднем на ту отрцану причу о томе како живимо у вријеме када нема више високе умјетности. Свијет је постао опасније мјесто у посљедњих неколико година, самим тим као да је и умјетност постала трезнија и узбудљивија.

Имате ли ствараоце којима сте се водили током стварања овог романа?

У свом роману сам имао потребу да ступим у дијалог са позним Достојевским и са Мишелом Уелбеком. Кирилов, Ставрогин, Версилов, Иван Карамазов... То су јунаци са којима непрестано разговарам. Уелбек ми је, с друге стране, показао како се може писати врхунска проза независно од поетичких трендова које диктирају катедре за књижевност и разноразне новинске редакције које од писаца захтијевају да се уклопе у стандарде политичке коректности, као и да се упињу да буду оригинални у формалном смилу те ријечи. Док пишем, не хајем ни за једно ни за друго.

Описивање неприхваћених тема се прихвата ако се у томе претјера

Нијесте се либили ни описивања сцена секса у Вашем роману... Да ли је приказивање и описивање секса код нас још увијек табу тема?

Експлицитан опис неколико релативно безазлених сцена секса је код неких читаоца изазвао нелагоду. То ме је натјерало да се замислим о поријеклу те нелагоде и закључио сам да није проблем у сексу, него у начину на који сам га описао. Да сам претјеривао као Маркиз де Сад или да сам романтизовао секс попут аутора мелодрама, не би било нелагоде, али пошто сам секс описао на природан и реалистичан начин то је изазвало отпор. Моја потреба да описујем секс није настала као резултат некаквог мог ексцентризма или егзибиционизма. Напротив, пошто сам по сваку цијену настојао да будем природан и поштен, био сам такав и када је ријеч о сексу. И зато мислим да сам на тај начин успјешно допринио мучној атмосфери која влада у роману, јер ни секс није лијек, и секс је депресиван. Нема лијека, и нема лаких рјешења...

Филип Грбић
О УМОРУ

Уважени чланови жирија,

Драги пријатељи,

Даме и господо,

Роман Руминације о предстојећој катастрофи добио је велико признање у виду Награде Милоша Црњанског. Књига је, како се то каже, доживела успех. Међутим, настанак ове књиге заправо је резултат неуспеха – неуспеха да се живот живи и да се живот разуме. Верујем да само писцима полази за руком да од овог поражавајућег неуспеха понекад направе нешто што личи на јавни успех.

ʺНемоћан сам, тужан и замишљен. Не даје ми се да живим.ʺ

Ове речи је Милош Црњански записао у своме Дневнику о Чарнојевићу из 1921. године. Писање као могућност представља специфичну врсту осмишљавања ове темељне немогућности – немогућности да се живи и да се живот разуме. Шта је писање ако не неприродан и крајње неспонтан прекид у континуитету свакодневног живота?  

Гледам да се извучем из свих својих професионалних и породичних обавеза, настојим да украдем време од сна да бих – шта? Седео испред екрана и посматрао властити живот као нешто чудно, необјашњиво, далеко, туђе, па чак и наметнуто. Моји јунаци су моји најбољи саговорници и они су живи иако им недостаје физичка егзистенција. Уместо „сви моји јунаци“, могао бих да кажем: „сви моји недостаци“. Шта ми то, побогу, недостаје, па узимам ова дуга, мучна, исцрпљујућа одсуства из живота, уместо да живим, радим, радујем се и не осврћем се? Или је, напротив, за овај неспоразум са животом крив некакав вишак живота у мени? Каква иронија: из прекомерне жудње за животом – правим, пунокрвним животом – завршио сам у добровољном кућном притвору, изолован испред екрана, равнодушан према свему што нема везе са мојим јунацима, мојим недостацима, мојим двојницима. Док моји јунаци уживају у медитеранској кухињи и разноразним посластицама ја се задовољавам једном конзервом туњевине дневно коју једем на силу, само да бих могао неометано да наставим са писањем. Али ја то не радим из скромности или трпељивости, напротив, даме и господо, ја сам незасит. И та незаситост, ме је, по свој прилици, такође одвела у писање. Ако већ не могу да живим најједноставнији и уједно најинтензивнији могући живот – „живи живот“ како то каже Достојевски, онда барем нека моји јунаци покушају да живе тај живот уместо мене. Међутим, мени се чини да се тај њихов покушај такође завршио бедним неуспехом јер се написано покорава истим оним законима и ограничењима којима се покорава и проживљено. Када не би било тако, књижевност би представљала пуко бекство од напрегнуте свакодневице, средство за разбибригу или играрију за интелектуалце.

 „Све сам чекао да ће још нешто доћи у животу, да ово досад беше само комедија. Сад видим да после сажаљења не долази ништа ново.“

 Дневник о Чарнојевићу младог Милоша Црњанског представља једно од оних ретких дела где је унутар, условно говорећи, малог броја речи кондензовано право изобиље мисли. У овој сали присутни су стручњаци који вероватно познају сваки кутак овог изванредног дела, и питам се да ли је неко од њих икада покушао да пронађе реч коју Црњански најчешће користи. Иако сам сувише лењ за то да сам обавим један такав задатак, дрзнућу се да поделим с вама чисто субјективан утисак да се реч „умор“ појављује кудикамо најчешће у тексту. Моји јунаци су такође уморни и они су тај умор, без сумње, наследили од мене. Али овде није реч о пролазном умору или чак пријатном умору који наступа након неког часног радног прегнућа, не, драги пријатељи, умор је у овом случају онтолошки појам и означава духовно одумирање једне цивилизације која споро али сигурно нестаје пред нашим очима. Духовно сродство могу да осетим искључиво са оним ауторима који осећају овај онтолошки умор, ово дезоријентисано бивствовање „на мишиће“. Писати, у извесном смислу, значи постати хроничар умируће цивилизације. Цивилизација мора умрети јер она представља нешто велико, а све што је велико, готово догматски тврди Платон у својој Држави, мора пропасти. О смрти цивилизације Емил Сиоран говори као о врхунском уметничком делу. Нама је, дакле, као становницима остареле цивилизације, дато да се наслађујемо том врхунском уметношћу – пропашћу велике културе која је најпре силовито блеснула на брдовитом Криту, одакле се преселила у брдовиту Арголиду, да би се затим проширила по остатку Балканског полуострва и даље по читавом Средоземљу.

Иронично: вечна младост постаје опсесија остареле цивилизације. Ето катастрофе која својом катастрофалношћу надмашује све остале катастрофе које прете Лазару, мом приповедачу! Он би хтео да га, као у песми Привиђења Милоша Црњанског, „ту, у овом животу, облије слап свих дивота чулних, као пад мирисног млека“; и он, попут свог омиљеног писца, Мишела Уелбека, очигледно сматра да је “младо женско тело једино добро које је свет икада видео“. Док спољашњи живот проводи као човек осиромашених могућности, његов унутрашњи живот открива право изобиље садржаја. Лазару недостаје све, а можда понајвише хладнокрвност, он још увек није изгубио способност одушевљења, али његови су заноси кратког даха, јер Лазар је уморан и зато није у стању да гаји заблуде, а без заблуда је живот немогућ, или је барем, у најмању руку, неподношљив.

Најнепристојнија заблуда која ми као лауреату Награде Милоша Црњанског сада прети јесте заблуда да сам сад постао некакав признати писац, или бар дечко који обећава. Верујте ми да се често гласно смејем самоме себи. Али и то је боље него да све ово схватим преозбиљно па да ви, даме и господо, имате разлога да се смејете мени.

Дозволите ми да своју беседу завршим још једним местом из Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског:

 „Уморан сам. Отишао бих некуд далеко и не бих се осврнуо. Отишао бих некуда у жуто лишће, ко зна куда; а кад би неко плакао за мном, ја бих написао карту: Збогом, идем да оздравим“.

Хвала вам.

25.01.2018.
Београд

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „МИЛОШ ЦРЊАНСКИ“
Филип Грбић: Руминације о предстојећој катастрофи, Плато, Београд, 2017.

Проф. др Слађана Јаћимовић

     Вештина приповедања, сложеност у сагледавању света и људских судбина, добра композиција наративних сегмената и стилска умешност – ретко се сабирају у првом романунеког писца. Ако се свему томе дода и успех да се читаочева пажња држи будном, односно да роман буде занимљив, онда је јасно због чега је жири одлучио да Награду „Милош Црњански“ додели управо роману Руминације о предстојећој катастрофи Филипа Грбића. Прича о двоје људи који у покушају да спасу свој брак одлазе на летовање на Крит, усложњава се и грана на више планова. Од наизглед обичне приче о љубавној кризи и уморном покушају њеног превезилажења, романескна радња увлачи у себе промишљање наше савремености и историјске прошлости, актуелне геополитичке ситуације, нашег и туђег националног менталитета, стеротипова које намеће култура новог доба те протеста против уклапања у њих и прихватања испразне егзистенције која се њима намеће као пожељан и очекиван модел живљења. Једноставно речено, сама прича је вишезначна и иде изнад појединачних судбина, јер се укршта са епохалним кретањем које је испуњено хаотичношћу, криминалом, сексуалношћу и политиком.

     Мотив катастрофе назначен у наслову и руминације као непрестаног, опсесивног понављања злосутних мисли које не допуштају излазак из круга страха и тескобе, већ их додатно продубљују, назначавају једну снажну песимистичку, могло би се рећи и нихилистичку димензију у сагледавању света онаквог какав јесте и позиције појединца, модерног јунака, у њему. Моделовање главног јунака Лазара, из чије перспективе је и обликована нарација у Грбићевом роману, као осетљивог интелектуалаца усколебане психе, депресивног и опсесивно-компулсивног, подржава овакво сагледавање света, односно чини додатно уверљивим, снажно мотивисаним изношење суморне визије људске цивилизације и њених дубоких напрслина у модерном добу. „Видим да се ближи катастрофа“, каже главни јунак романа, „и да нико, ама баш нико, нема контролу над силама које су ослобођене“. До закључака исте семантичке носивости долазе и јунак Грбићевог романа и јунак Романа о Лондону Милоша Црњанског који ће у свом времену осетити да „Свет овај није уређен добро“, односно упитати се „Као да свет није Бог створио? Него онај Нечастиви“. Превласт зла и деструкције у свету у коме се слути свепрожимајућа катастрофа сагледава се на свим нивоима – од опште друштвено-политичке ситуације, културних и политичких деградирајућих околности у Србији, па до приватног, интимног плана и односа двоје људи за које ће сам јунак рећи: „Ми смо болесни људи у болесној вези“. Катастрофа, дакле, прети са свих страна – нема уточишта, а смирење се неће наћи ни у класичној медитеранској лепоти грчког острва. Напротив, управо у таквом простору изопштености додатно се заоштрава осећај страха и тескобе, а бића која би требало да се зближе, суочена са собом,  раздвајају се и продубљују јаз између себе. Летовање, које је почело лоше, развило се драматичним фабуларним заплетом у оно што се, у другом контексту, подсмешљиво, назива адреналинским туризмом. Одвајајући се једно од другог, главни јунаци искушавају могућности сопствене слободе, али она их доводи у гротескне ситуације, проблематизује стечене представе од другом, преиспитује личне афинитете и, на крају, враћа их на почетак, њима самима и вези коју су покушали да излече.

     Смештајући главни ток радње у познату туристичку дестинацију, али и у родни простор прве грчке културе, писац суочава припаднике различитих култура(српске, руске, грчке и немачке) и упечатљиво приказује глобализацијски тренутак њиховог дотицаја. Не само главни, него и остали јунаци који ове културне моделе представљају, у колизији су светом и собом самима. Поремећај, некад скривен испод маске нормалности (немачка породица) дубоко означава свакога од њих. Тако се синдром болести дисперзивно шири од главног јунака ка осталима сугеришући закључак да је у свету који је изгубио равнотежу болест у ствари нормално стање појединца. Овакво укрштање разнородних полова и промишљања, саображено је различитим типовима приповедања, који се смењују у убрзаном темпу, одесејистичко-медитативногпрекопсихолошко-медицинскогдоеротско-натуралистичког.

     Есејистички сегмети можда су најбољи и најсубверзивнији делови овог романа. Они су и својеврсна противтежа динамичном заплету и еротским пасажима, и једнако динамичном и зачуђујућем расплету који ће јунаке водити од покушаја обнове љубавне страсти до мржње и гађења, те враћања на почетак; од комичних и апсурдних ситуација до граница трагичног разрешења; од песимизма до танане наде и утехе који се, упркос свему, указују на самом завршетку романа. Главни јунак јесте депресивац са потврђеном лекарском дијагнозом, али је истовремено и изопштеник, луцидни побуњеник против лажних вредности и лажних људи, згађени интелектуалац који у својим унутарњим дијалозима разобручава лицемерне системе по којима функционише савремени свет, песимиста за којег „не постоји идеја, ма колико била племенита, коју њени заступници нису успели да ми огаде“, интелигентно биће које је у времену испразних стеротипа способно да их преиспитује, подвргава сумњи и бриткој ироничној мисли. „Хронично неспособан да живи у реалности“, човек утамничен у самоме себи,  главни јунак у својим руминацијама као своје сабеседнике проналази ликове из литературе, филозофије и историје, те се у роману отварају сложени простори луцидног промишљања прошлости и културе, суморне садашњости и самопреиспитивања места усамљеног појединца у свему томе.

     Доследни отпор према мејнстрим токовима сваке врсте, који се чита у овом Грбићевом роману, јесте оно што овог писца издваја као нови аутентични глас српске књижевности. При томе, а што је посебна вредност ове прозе, све време у причи о катастрофи која прети и споља, из поремећеног света, али и изнутра, из самог бића које се урушава у својим страховима, титра својеврсни хумор и иронија који не дозвољавају да песимизам постане отужан и претвори се у јадиковку. Способност да се о тешким стварима и сложеним проблемима мисли и пише кроз хумор и горку иронију редак је дар, а они у Руминацијама нису вид прихватања света онакав какав јесте, већ производни хилистичког обрачуна са њим, знак револта над стварима онакве какве јесу а нису добре. Смех је у тој борби можда најбоље оружје.

Интервју Филипа Грбића Новостима: Генерација опседнута новцем и базањем по свету
Бранислав Ђорђевић | 26. јануар 2018. 14:20

Филип Грбић, добитник “Милоша Црњанског”, о награђеном дебитантском роману “Руминације о предстојећој катастрофи”: Ситуација се искомпликовала, ослобођене су силе и анимозитети које нико не може да обузда

У узбудљиву причу о супружницима који крећу на летовање на Крит да би пребродили брачну кризу, Филип Грбић (1984) је у књизи “Руминације о предстојећој катастрофи” (“Плато”), вешто уплео размишљања о култури, хришћанству, политици, криминалу, невладиним организацијама, левици и десници, интелектуалној елити, Трампу, и успео да ослика судбину младог човека у нашем добу.

За свој дебитантски роман, Грбић, иначе филозоф по образовању, добио је награду “Милош Црњански”, коју му је Задужбина великог писца јуче свечано уручила у Коларчевој задужбини. Ово признање састоји се од новчаног износа, чији је главни донатор издавачка кућа “Клет”, медаље и плакете које обезбеђује “Информатика”.

* Како доживљавате ову награду?

- Као охрабрујући знак да се књижевни успех може догодити и онима који не пишу искључиво политички коректне небулозе о деведесетим, о геноцидима, мигрантима или осетљивим групама и који се не баве убитачно досадним формалним експериментима, специфичном врстом књижевног опскурантизма, код нас познатом под именом “постмодернизам”.

* Шта вас је подстакло да напишете роман, чијег јунака море руминације - злослутне, опсесивне црне мисли?

- Очито више нисам знао шта да радим са властитим црним мислима. У том смислу, писање је врста терапије, иако писање никад није само то. Мој јунак Лазар ми се врло брзо отео и постао личност обдарена властитом вољом - личност која поседује, у односу на мене, независне погледе на различите феномене. Лазар ме понекад одушевљава, понекад ме засмејава, понекад ме нервира, а понекад ми баш иде на живце.

* На коју катастрофу упућујете насловом: личну или глобалну?

- На обе. Као прави неуротичар, Лазар у свему види претњу. О чему год да мисли, он увек очекује најгори исход. Заразиће се и умреће од еболе, авион ће се срушити у море, жена ће га оставити, земља ће пропасти, избиће рат светских размера итд. За Лазара је сваки следећи тренутак у животу - предстојећа катастрофа.

* Истичете на једном месту да су Достојевски, Кант, Нови завет, остали непрочитани... Шта тиме говорите о духу савременог света?

- Ту је реч о кризи класичног образовања. Такозвани “класици” остају непрочитани зато што унапред мислимо да знамо шта у њиховим делима пише. Ништа не можемо сазнати ако мислимо да нам сазнање није ни потребно. Читање подразумева смелост да се дело тумачи, да се културно наслеђе изнова присвоји, да филозофска питања и духовне грознице, рецимо, Достојевског прострује и кроз наша тела и умове.

* У којој мери вам је филозофија помагала или одмагала у књижевном послу?

- С једне стране, отворио сам своју прозу према експлицитним филозофским питањима настојећи да покажем ситуациони и природни карактер филозофирања као активности која је својствена готово сваком бићу обдареном срцем и умом. С друге стране, моја проза све време пати од те склоности приповедача да теоријски промишља стварност. У књижевности ствари ипак треба показати, а не казати. На томе много радим у последње време. Ослобађам се од тог “теоретичара” у себи.

* У чему данашњи човек проналази тачку ослонца?

- У томе је ствар, не проналази је. У свету се ситуација искомпликовала, ослобођене су силе и анимозитети које нико више не може да обузда. Али колико год да је напето у свету, у Лазаревој глави је још напетије. Он стално тражи лек за свој унутрашњи немир. Међутим, религија се растворила у фолклору и обичајности, а филозофија се изоловала на универзитету. Преостаје фармакологија.

СЦЕНЕ СЕКСА 

* ДА ли сте се бринули како ће читаоци прихватити описе секса или насиља у књизи? 

- Без вишка емоција описао сам неколико сцена секса, једнако природно као што сам описивао узимања хране или летење авионом. И питам се кад се то у књижевност вратио стид? Ако дате експлицитан опис неког бруталног убиства малолетне девојке, ви сте писац трилера, али ако опишете сексуалну радњу у њеној спонтаности, па чак и неспретности, онда се јавља нека чудна нелагода. Изгледа да говор о сексу увек мора да буде претеран: или претерано насапуњан као у љубавним романима или претерано извитоперен као у порнографији. По свој прилици је неподношљиво, па чак и депресивно читати реалистичне описе секса.

* Упечатљиво сте осликали и српску, руску, грчку и немачку културу. У чему смо слични, које су кључне разлике?

- Свесно сам се поигравао националним стереотипима руководећи се једним опажањем: у иностранству сви имају несвесну тенденцију да се уклопе у одговарајући стереотип, што је само представа за међународну публику. Срби се непрестано на све жале, Руси пију и праве скандале, Грци су лењи, Немци штедљиви и уштогљени. Али када нема туђег погледа, када су зароњени у своје редовне, свакодневне активности, припадници различитих народа личе једни на друге много више него што мисле.

* Пишете и да Срби не воле да им је досадно, као да воле ванредна стања...

- Лазар то примећује с горчином. Зар није очигледно да већ годинама живимо у атмосфери ванредног стања, у земљи опустошених институција, безакоња у свим областима, економски разорени, национално понижени, културно заостали?

* Како ваша генерација види стање у српској култури?

- Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура. Моја генерација је загазила дубоко у тридесете, мало ко је у браку, још мањи број људи има децу, сви су опседнути новцем и путовањима, не знају ни сами шта траже базајући свуда по свету, сви мисле само на своје доживљаје и властита задовољства. Моја генерација је генерација себичњака. Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи.

* Главни јунак романа износи и тезу да “регион” не постоји, већ једино Балкан, а “Балкан је доњи стомак Европе”. Шта тиме поручује?

- Сада је та игра постала превише очигледна. “Регион” као бриселски политички конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију. Али јасно је да нас Европа само на речима прима, док нас на делу затвара у балкански “обор за свиње”. У много чему смо ми овде “европскији” од многих Европљана. Нема разлога да се понашамо као домороци и њихове слуге.

Свечана додела Награде Милоша Црњанског одржаће се у четвртак, 25. јануара 2018. године у 11 часова у Малој сали Коларчеве задужбине, Студентски трг 5, Београд.

Жири Задужбине Милоша Црњанског, у саставу проф. др Бојана Стојановић-Пантовић, проф. др Слађана Јаћимовић и проф. др Мило Ломпар (председник), одлучио је да додели Награду Милоша Црњанског за 2016 и 2017. годину роману Руминације о предстојећој катастрофи Филипа Грбића у издању Платоа (Београд).

Овај роман доноси сложену и занимљиву, темпераментно стилизовану, причу о тананом душевном склопу главног јунака и о судбинама човека и жене чији су односи добили драматично убрзање на летовању на Криту. Сама прича је вишезначна и иде изнад појединачних судбина, јер се укршта са епохалним кретањем, које је испуњено хаотичношћу, криминалом, сексуалношћу и политиком. Упечатљиво су приказани светови култура (српске, руске, грчке и немачке) и глобализацијски тренутак њиховог дотицаја. Томе су саображени различити типови приповедања, који се смењују у убрзаном темпу, од есејистичко-медитативног преко психолошко-медицинског до еротско-натуралистичког. Тако се динамична радња спаја са продубљено упризореним ликовима, интрига и заплет са есејистичким осветљењима и опсесивно-психијатријским размишљањима, брутални друштвени миље са проблесцима нежне осећајности, тамна празнина душе са распрскавајућим мноштвом њених асоцијација. Роман Филипа Грбића успева да једну причу о мушкарцу и жени исприповеда у интензитету који не дозвољава предах, да јој постави дубља психолошка и друштвена сидришта, да јој обезбеди отворен и вишезначан завршетак: у парадоксалном и узбудљивом профилу осећајности и приповедања у нашем времену.

Награда Милоша Црњанског – која се додељује за прву објављену књигу у било ком од жанрова у којима се огледао Милош Црњански – састоји се од новчаног износа од 2. 000 евра (у динарској противвредности), медаље са ликом Милоша Црњанског и плакете. Овогодишња награда биће додељена у другој половини јануара 2017. године.

Филип Грбић за "Независне": Свијет је прављен по мјери трачких слушкиња

Филип Грбић, писац и професор филозофије из Београда, најновији је лауреат награде "Милош Црњански", а награђен је његов роман првенац "Руминације о предстојећој катастрофи", објављен у издању београдског "Платоа".

Роман је и прије награде стекао завидне критике српске читалачке публике, иако се књига засад, по признају њеног аутора, може пронаћи само у Београду и Новом Саду.

"Сама прича је вишезначна и иде изнад појединачних судбина, јер се укршта с епохалним кретањем, које је испуњено хаотичношћу, криминалом, сексуалношћу и политиком. Упечатљиво су приказани светови култура (српске, руске, грчке и немачке) и глобализацијски тренутак њиховог дотицаја", пише између осталог у саопштењу жирија за награду која носи име великог Милоша Црњанског, а шта сам Филип Грбић, који се поред писања и професуре бави и превођењем с више свјетских језика, мисли о сопственом писању, награди и књижевној сцени, причао је за "Независне".

НН: Добитник сте престижне награде "Милош Црњански". Да ли се више радујете награди или имену које носи?

ГРБИЋ: Вест о награди ми је донела извесно осећање сатисфакције. Ових дана баш интензивно разишљам о провалији која зјапи између среће и сатисфакције. Срећа нам се догађа безразложно, а најчешће онда када осећамо слободу од насиља које наше жеље и амбиције свакодневно врше над нама. Сатисфакција је, с друге стране, резултат остварене амбиције. Патња јој претходи и патња за њом следи. Али свестан сам да сад звучим као да се пренемажем. Наравно да сам, објавивши свој први роман, одмах почео да жудим за признањем. Величина и вечита свежина Милоша Црњанског, списак досадашњих лауреата, сама награда... Све ми то импонује. Међутим, морам да признам да ме медијска пажња веома узнемирава. Не могу да се ослободим тог непријатног осећања изложености и већ чезнем за изолацијом.

НН: Ваш прозни првенац "Руминације о предстојећој катастрофи", поред награде, наишао је на веома позитивна мишљења међу онима који су читали књигу. Колико је самокритике било потребно да завршите, а потом и објавите овај роман и колика је бојазан постојала да ће књига евентуално наићи на негативна мишљења?

ГРБИЋ: Самокритика је блага реч за оно што сам ја са собом морао да урадим како бих дошао до тога да будем колико-толико задовољан својом прозом. Годинама сам се испред екрана, или с оловком у руци, обрачунавао с тим туђим, неискреним, егоцентричним, свезнајућим створењем које чучи у мени и које се осили сваки пут кад хоћу да запишем неку мисао или опишем неку ситуацију. То створење уображава да је некакав аутор и има потребу да импресионира читаоца својим стилом, ерудицијом итд. Постао сам релативно задовољан својим писањем тек кад сам убио тог неискреног аутора у себи. Научио сам како да се приликом писања држим искључиво свог искуства. Не осећам страх од критика, не може човек свима да се допадне, једини страх који осећам јесте страх од тога да не допустим извештаченим конструкцијама да се увуку у свет мојих јунака.

НН: По ономе што сам прочитао рекао бих да сте написали роман о антијунацима свакодневице, односно о несналажењу људи у данашњем свијету. Какав је свијет у којем се данас налазимо и колико мари за књижевност и филозофију?

ГРБИЋ: Не бих рекао да су они антијунаци. Штавише, рекао бих да би они били сасвим просечни када не би били толико осетљиви и толико неспособни за онај млаки свакодневни живот који, с годинама, доноси све више и више одговорности, а све мање и мање радости. Свет никада није превише марио за књижевност и филозофију. То су одувек била занимања чудака и божанствених дангуба. Када је Талес из Милета у 6. веку пре нове ере, загледан у звездано небо, пао у бунар, смејала му се трачка слушкиња. Филозофи се баве бескорисним питањима и оперисани су од практичних задатака које намеће свакодневни живот. Додао бих још: овај свет је прављен по мери трачких слушкиња.

НН: У образложењу жирија, између осталог, пише да су у књизи упечатљиво приказани свијетови култура (српске, руске, грчке и њемачке) и глобализацијски тренутак њиховог дотицаја. Послије овога не могу да Вас не питам за мишљење о патриотизму и космополитизму, односно о додирним тачкама ова два појма.

ГРБИЋ: Није ли управо Милош Црњански својом судбином показао да човек у исто време може да буде патриота и космополита? У његовом суматраизму видим песнички одјек стоичког учења о свеопштој хармонији у природи. Под влашћу стваралачког логоса сви смо ми грађани цосмоса. Али у поеми "Стражилово", написаној у Италији, Црњански такође каже: "И, тако, без веза, /стиже ме, ипак, родна, болна, језа." Није случајно да нас та родна, болна, језа спопада онда када смо у туђини, када нам се бездомност сручи на главу. Космополитизам који није укорењен у националној култури сувише је подложан аутошовинизму и прелако бива фасциниран туђим националним самољубљем. Познајем многе људе који су изразито осетљиви, рецимо, на српски национализам, а да истовремено, готово потпуно несвесно, заступају националне интересе америчког, немачког или француског културног империјализма. 

НН: Једна од поенти романа јесте да су фантазије привлачне све док не почну да се остварују. Наспрам ликова и њихових фантазија у роману, које су Ваше књижевне фантазије, односно колико су Вам роман и награда утрли пут за даљи књижевни рад?

ГРБИЋ: Још је рано да се о томе говори. Верујем да ће ова награда пробити зид ћутања који је лево оријентисани књижевни естаблишмент подигао око моје књиге. Волео бих да "Руминације" продру и у унутрашњост, као и да пређу Дрину, јер засад је књига доступна скоро искључиво читаоцима у Београду и Новом Саду. Али, оно што бих највише волео јесте да узмем дуготрајно одсуство како бих се посветио искључиво писању. 

НН: Професор сте филозофије и, како сте рекли у једном ранијем интервјуу, књижевност је Ваша стара пасија. Који су Ваши филозофски и књижевни узори и колико успијевате да испратите српску књижевну сцену? 

ГРБИЋ: Филозофија се у нашем времену самоизоловала на универзитету изгубивши моћ да својим радикалним питањима продире у егзистенцију и преображава је. То се не дешава први пут у историји. У 19. веку ситуација је била слична и зато су се најзначајнији филозофски пробоји у то доба догодили изван универзитета: Шопенхауер, Кјеркегор, Достојевски, Ниче. Кад је реч о делима ових мислилаца тешко је направити строгу границу између филозофије и књижевности. Та граница у античким временима није ни постојала. Први строго дедуктивни систем метафизике дат је у форми једне поеме ("Парменид"), Платон је писао дијалоге, дакле драмске текстове, да не набрајам даље. Устручавам се да вам дам одговор на питање о српској књижевној сцени. Цицерон је једном рекао да не би имао времена да чита списе лиричара чак и када би имао сто живота на располагању. Срећом па не радим у издавачкој кући те читам само она дела која излазе у сусрет мојим естетским и интелектуалним апетитима.

Извор: Независне новине, https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Filip-Grbic-za-Nezavisne-Svijet-je-pravljen-po-mjeri-trackih-sluskinja/459065