Песма недеље

 

Милош Црњански

 

ПЕСМА

Кад раширим руке
у жутом лишћу, што засипа јауке,
сине нека страшна, мутна моћ.
И плане и дрхти цела
око мога завичаја невесела
у сласти лудој, пуна звезда, ноћ. 

И кад ме се сете
шуме радосно, стидно зарумене.
А иконе старе засјаје у мутном злату
кад виде мене. 

Пружим ли руке, распашу се жене,
падају на колена, и плачем породиља
клањају се мени пуне тужног миља
и кличу, да их ја загрлим први, први:
јер моје су руке мокре
од крви, крви.

***