Милош Црњански рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (мала варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. Мала породица Црњански живела је у беди. „Мајка ме је преповијала“, записаће много касније Црњански, „у кориту за мешање хлеба.“ Породица ће се убрзо, 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја.

У Темишвару ће млади школарац играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.

Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у „Босанкој вили“, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“. Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.

У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији, замало не изгубивши главу. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист „Дан“. Објављује прве књиге – заредом: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).

На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати доживотна супруга, „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати гђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор IV београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством – у „Времену“, „Политици“, „Нашим крилима“, „Јадранској стражи“.

Постаје и аташе за штампу у Берлину (1928/9). Али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је објављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.

Године 1934. и 35. посветиће свом недељнику „Идеје“, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена.

Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословеснкој емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.

Иако ће му емигрантске године бити мукотрпне, биће оне стваралчки богате. Написаће тамо велики Роман о Лондону и своје најзначајније дело – Другу књигу Сеоба. Као и свој Ламент над Београдом (1956), али који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962). Али пре самог аутора, у земљи ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драму Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 1о томова (1966), у оквиру којих први пут и Код Хиперборејаца. Почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“.

Почетак осме деценије обележиће његови нови романи Кап шпанске крви (1970) и Роман о Лондону (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године.

Последње године живота посвећује Књизи о Микеланђелу, којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 30. октобра 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове. 

Тек постхумно објавиће се његове велике књиге Књига о Микеланђелу (1981) и Ембахаде (1985).

Али у рукописној заоставштини има још необјављених страница највећег српског писца – све оне наћи ће се једног дана у ДЕЛИМА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ у издању задужбине Милоша Црњанског.