Кад светиљке сину
     и улице пођу у висину,
          у тами стојим ја.
               На свему што прође
                    мој осмех засија. 

Нестану боли, окови и лаж,
     од мог погледа зависи сва драж,
          свега што прође.
          Жене пролазе и облик губе,
          смеше се, па ми приђу да ме љубе,
          а ја им нову сенку дам. 

И док тихо замагли ноћ,
          улице пуне сени,
          ја имам неба безграничну моћ,
               сви боли света скупе се у мени. 

Ко цветићи бели са Месеца
     рађају се по улици деца.
          Од осмеха мог умире дан,
               а свакога ког погледам,
                    стиже моја судба, срећа и сан. 

Кад махнем руком, нехотице,
                    нове звезде сину.
Тад сјајан, тужан, цео град,
                    личи на моје лице. 

А да ме виде сви у небо иду,
     по улици звезда и сребра.
              Ја стојим распет сам на зиду,
                    а Месец ми благо пробада ребра.