Duša je moja bogat seljak,
          pijan veseljak,
u zavičaju.
Miluje golu ženu što spava,
tvrdo, ko pleća gojnih krava,
u žitu, kud noći pune crnih vrana,
padaju. 

Svet je prošla samohrana,
u krvavom plaštu šerežana,
ko ubica.
Stajaše tužna, zavejana,
na straži, u kapijama,
brkata, blago nasmejana. 

Kraj crkve tuđe i nepoznate,
zapaljene,
u duge, jasne, tople noći,
kad krekeću žabe barske,
grlila je razne žene.
A danju je čuvala dvore carske
i korakom brojala sate. 

Na javi je duša moja bogat seljak,
veseljak. 

Samo u snu, ko Mesec bleda
i tako ko on nevesela,
po svetu bludi. 

Gondola jedna ćutke je skrije
u bezdane vode Venecije,
sanu, umornu, razočaranu,
na karnevalu. 

I kad tu njen gitar zazvoni,
od pesme što plače i voli,
svu vodu, zvona, i maske, tamo,
noć toliko zaboli:
da ućute i pitaju tiho.
"Kakav je to Slaven bio,
        na Rivi dei Skjavoni?"