Теби,  што си ме срела на мору
            и збрисала ми са чела жиг
            мајке блуднице и роба оца,
            скинула ми са врата змије,
            жудне, жалосне, женске руке,
                                      слава, Слободо! 

Теби,  што си ме срела овенчаног трњем
            сумња, закона, суза и вера
            и здрла ми са чела тај венац.
Теби,  што си ми наруменила уста
            плодом добра и зла, да све знам,
                                      слава, Слободо! 

Теби,  што си ми у тело
            засадила ветровито биље шума,
            ишчупала стид и страх.
Теби,  што си ми очи помрачила
            тугом звери, а кожу осветлила
            веселошћу облака,
                                        слава, Слободо!