Душа је моја богат сељак,
          пијан весељак,
у завичају.
Милује голу жену што спава,
тврдо, ко плећа гојних крава,
у житу, куд ноћи пуне црних врана,
падају. 

Свет је прошла самохрана,
у крвавом плашту шережана,
ко убица.
Стајаше тужна, завејана,
на стражи, у капијама,
брката, благо насмејана. 

Крај цркве туђе и непознате,
запаљене,
у дуге, јасне, топле ноћи,
кад крекећу жабе барске,
грлила је разне жене.
А дању је чувала дворе царске
и кораком бројала сате. 

На јави је душа моја богат сељак,
весељак. 

Само у сну, ко Месец бледа
и тако ко он невесела,
по свету блуди. 

Гондола једна ћутке је скрије
у бездане воде Венеције,
сану, уморну, разочарану,
на карневалу. 

И кад ту њен гитар зазвони,
од песме што плаче и воли,
сву воду, звона, и маске, тамо,
ноћ толико заболи:
да ућуте и питају тихо.
"Какав је то Славен био,
        на Риви деи Скјавони?"