Naš salonski komunizam

Najgore klevete, podmetanja i intrige protiv carske porodice, pred rusku revoluciju, kao što je poznato, dolazile su iz uskog kruga otmenih porodica i bogataških krugova.

Poznato je i to da su boljševike, naročito u početku, pomagali nekoliko trulih bogataša, krupnih mecena.

Imali to kakve veze sa istinskim slobodoumljem, ili sa ljubavlju za siromahe?

Nedavno, jedan dopis iz Zagreba koji nismo mogli objaviti skrenuo nam je tako pažnju na komunističke simpatije i mecenat jednog izdanka visokih kapitalističkih krugova. Na takve nam je pojave skretana pažnja i sa drugih strana. Mi mislimo da je to opšta pojava u nas i hoćemo da je obeležimo samo u opštim potezima.

Za svakoga ko poznaje prilike života, teškoće života, skupoće i besposlice u drugim zemljama, nesumnjivo je istina da u nesreći naših siromašnih slojeva ima jedna gorka sreća da ipak ima, da se u nas ipak lakše može naći, hleba.

Bilo bi, mećutim, naivno samo na osnovu toga ponavljati bez pameti i srca da našem radniku zato nije teško. Naprotiv, položaj manuelnog radnika danas, u ovoj besposlici, nesumnjivo je težak. Društvena pomoć u nas nije nimalo razvijena, a socijalna briga javnih ustanova u tu svrhu još nije dovoljna. Za one čije su ruke žuljevite od detinjstva još nije u nas jaka svest, ni socijalna, ni nacionalna.

Pa ipak taj sloj stanovništva u našoj zemlji, to su većinom proleteri tek otkinuti od sela, od srca naše nacije- oni mogu biti zavedeno stado demagoga i brbljivaca, razočaranih patriota, ali manje nego ma kome u njinom interesu nije da ova zemlja bude rasparčana, i da bude federalistička, ni separatistička. 

Nacija, i prave nacionaliste, nikad se nemogu odreći osećaja i svesti da u tom staležu ipak imaju brata.

Pada u oči, međutim, sa koliko odgovornosti danas taj siromašni naš čovek mora da pazi na ono što rekne, ili narodski rečeno lane.

On je „komunist“ kada opsuje i gospoda Boga, jer mu se smrkne pred očima kad nema hleba i ne nalazi rada, on je „komunist“ kad se se raspilavi uz čašu vina, jednom posle tolko poniženja i nepravde i počne da trabunja kako će doći dan t.j. njegovih pet minuta.

On je „komunist“ i snosi sve odgovornosti koje mogu da mu se dese u današnjem društvu i poretku zbog toga, ma da dalje od tog busanja u grudi niti ide, niti sanja.

Sasvim je drugi slučaj u nas kada je reč o salonskom komunizmu koji u nas vlada. 

Bogataška deca – oduvek je glavna crta bogataške dece bila da vole da se igraju mangupa - (većinom im to uspe doživotno) nekažnjeno se u nas igraju „komunista“. 

To je glavna crta našeg varoškog i literarnog marksizma.

Istina, pogrešno bi pomislio neko da ja hoću da kažem da su ta bogataška deca članovi nekih tajnih komunističkih organizacija i partija. 

Biva i to, ali se i to radi samo uz sigurnu zaleđinu tata.

Naprotiv, naša bogataška deca stupanje u istinske komunističke organizacije, gde se pati i gde se strada, i gde se od odgovornosti ne bega, ostavljaju obično drugima, najčešće svojim siromašnijim i naivnijim, i poštenijim, drugovima.

Naša bogataška deca obično zadovoljavaju se ulogom „naprednih“ članova društva, ili mecena pravih komunista, literarnih zaštitnika marksizma itd.

U tom poslu oni su vešti kao da su pohađali iz bliza propagandističke škole i univerzitete međunarodne komunističke propagande i tajnog terorizma.

Osigurani u svojim bogataškim domovima - koji su često stečeni najprljavijim uslugama kapitalizmu i silnicima - sa mnogo veza i kapidžika i protekcija, oni se obično igraju komunizma u salonima.

Njima je slobodno da brbljaju što hoće, jer zaboga oni se bave komunizmom kao idejnim pojavama, oni ga pomažu samo na planu projekcija „naprednih“ diskusija mentalnih pasija.

Onako isto kao što su se igrali mangupa, igraju se komunizma pod zaštitom svojih tata, tetaka i strina.

Drugi mladići, inficirani u njinim domovima trunu po zatvorima a oni se nesmetano igraju sa svojim igračkama.

Ništa to njima ne smeta, što na njihovim koncima drugi igraju sa svojim glavama i životima. Dođe li do toga da neki siromašak što je zablesavio od marksizma u njihovim naparfimisanim salonima zaradi Adu Cinganliju, oni će mu olakšati samoću pederastičkim pismima i finim cigaretama.

To je naličje našeg salonskog komunizma.

U njega se sliva sav šljam koji je gušio i pre naš narod koji je u širokim slojevima uvek, već tri stoleća, bio siromah.Pravi marksisti danas ćute, ili priznaju i sami da nije vreme marksizma, plahovitiji i neobuzdaniji među njima nalaze se na izdržavanju svojih kazni, radnički slojevi traže zaklona u postepenom stišavanju socijalizma i obuzeti su, pre svega, traženjem realnih socijalnih pomoći, puni briga. 

Pa ko je taj ko nas na sva usta uverava da dolaze onih „pet“ minuta?

Bogataška deca.

Ko je taj ko je rasuo bezbroj konaca, po deci, po gimnazijama, po univerzitetima, ko je taj ko sprema „komuniste“, ko ih drži, upravlja, skuplja?Ta deca.Reći će se možda, pa dobro neka je tako, to nije opasno, to se deca igraju mangupa.

Taj koji tako govori nikad nije razmišljao otkud u našem komunizmu toliko cinizma, moralno razorene snage, privlačnog dekora, zakulisnih protekcija, bezstidnosti, koncetracije, prepredenosti, prikrivenosti, tajnih kanala. Taj ne zna kako se sprovodi komunistička propaganda. Taj ne zna, koliko su ta „deca“, u našim prilikama, u ovom kraju Evrope, dragoceni saradnici, kraj svega, komiterna.U svakom slučaju mi koji nazivaju svim pogrdnim imenima reakcionara znamo jedno i duboko smo uvereni u jedno: da je do nas, mi bi progledali kroz prste siromahu koji se u svojoj nemaštini i patnji hvata kao davljenik slamke „komunizma“, ali da bi ovim salonskim komunistima sudili bez milosti, u ime sablazni i stida, i nesreće sirotinje, radnika i seljaka.

Za taj „krem“ našeg plemena i taj „haut volee“ našeg društva, za te KOMSALONCE, sa našeg gledišta, sa nacionalističkog gledišta, zaista ne bi bilo šteta.

-Socijalna baza našeg nacionalizma-

Godinama u dnevnoj štampi, mi smo iznosili nacionalno dobro iz svih naših krajeva. Slovenačku planinu, crkvu na Krku, bosanskog guslara, hvalili smo istom naivnošću kojom smo verovali da je sve dobro.

Tek kad smo upoznali one koji se svakoj nesreći ove države, svim nedaćama, zlurado, prikriveno smeju, tek kad smo upoznali indiferentne kojima je nacija šesta briga i kojima je svud dobro, mi smo došli do uverenja da ne valja što i u nas nije bilo epohe nacionalnog terora.

Logično je bilo, i dobro, da smo se vratili slutnji da je osnova naše sadašnjice bila srpstvo, njegove tradicije i da smo počeli i posle rata da veličamo Srbiju i srbijansku vojsku. Primiti nju, u srcu, bio je korak ka jednom novom nacionalizmu. Bili smo protiv lažnog pacifizma.

Da je „pacifistička“ nada i deklamacija površna i danas puna obmana i samoobmana, to najposle, uviđaju već i slepi.

Da našem narodu zaista nije potrebno soliti pamet o strahotama rata i blagodetima mira, to ne vidi samo onaj koji nema stila. Na drugu adresu treba uputiti plemenite poslanice naših pacifista.

Mi smo bili protiv njih ne zato što im je mrska puška, nego zato što im je mrska slavom uvenčana srpska vojska, što pod svojom maskom oni nisu gađali avet rata, nego Srbiju, kao osnovu svega, značaj vojske u stvaranju sadašnjosti, značaj srpstva.

Optužbe da je srpstvo izazivač rata, karikatura Dobrudže, fama o događajima u Solunu i Albaniji, o „pomoći“ srpskoj vojsci itd. To su bile, za vreme rata, parole naših najgorih neprijatelja. Posle rata, zanimljivo, naših pacifista.

Ako je išta karakteristično austrijančinu to je bio miris kasarne, pa otkuda onda, posle rata, onoliki antimilitarizam sa onih strana? Stvar je jasna.

Našim novim istupom za ideje nacionalizma, (oni viču „fašizma“, „hiterizma“ itd.) stvar se ponavlja.

Logičan je naš povratak srpstvu, ali samo kao osnovi novog rada. Niti smo pri tome očarani militarizmom, niti zaslepljeni bljeskom srpskog šovinizma, kojeg na žalost i nema.

Mi mislimo, sa nacionalističkog gledišta, da je u nas rasa davno data, ali da je bila izražena totalno samo u borbi srpstva. Ne samo ratničkoj nego i idejnoj i društvenoj. Tek valjda neće nov nacionalizam da se oslanja na separatiste, ili da mu srž bude prošlost nekih šuša?

Militarizam je zastareo, i kao odbrana naroda, mesto njega potrebna je aktivnost narodnog totaliteta. I ako vojnik, u našim očima, ni malo na zaostaje iza pekara, intelektualca, ili učitelja, ili profesora, dobrog vojnika moguće je stvoriti i bez rasnog ideala i bez nacionalista. Vidi: stranačku legiju i istoriju najamnika.

Ono što nama treba, po našem mišljenju, nije simplicistički militarizam, daleko od toga, nego duh ratnički našeg naroda, totalna rasa, njeni pojmovi za sva pitanja života, njene tradicije protiv snobizma, njena snaga, nemilosrdnost duša.

Po našem mišljenju, više nego u ma kom drugom narodu, te osnove pogodne su da se na njima izgradi politička ideologija od svih dosadašnjih u nas, jača.

Daleko smo mi od vodnjikavog liberalizma i pojma „patriota“. Nikome mi ne dajemo lekcije iz patriotizma.

Patriot, to je iluzija bivšeg vremena, dobrotvorna i sentimentalna, neodređena forma i ne rasna. Patriot je uloga koja se da najlakše glumiti i uloga koja lako svršava u ulozi „uvređenog patriota“ kod nas uštve nad uštvama.

Nama treba jedna mnogo čvršća i stalnija pojava nacionalista. Problem još nije u programu partijskom, jer programi ne padaju s neba, nego skupljanju i okupljanu takvih ljudi svih nijansa. Konsekvetnost nacionalista nije u isticanju momenta rata, daleko od tog, nego u fanatizmu nacionalističkog gledišta i borbe koja traje celoga života.

Patriotizam, onog momentalnog oblika to je politička crta depolitizovanog života velikih celina, dugih tradicija, jakih kultura (Francuska, Engleska i slične zemlje), tamo gde je, međutim, klasna borba, javlja se potreba klasnog borca, a gde je kao u nas pitanje prikrivenog neprijatelja, nacionaliste svih nijansa koji će se boriti oko sto pitanja i na sto načina.

Bez tog izdržljivog, jakobinskog nacionalizma u sto vida, ni celinu našu zamisliti, ni plemena stopiti, ni separatiste slomiti, ni kulturni nivo podići neće se moći. Bez jedne nacionalističke epohe u našoj politici, neumitne, samrtno ozbiljne, naša pitanja neće se rešiti. Nikada.

Takvo shvatanje blisko je našim masama. Bude li se našao čovek da ga izrazi, narod će poći za njim kao bujica.

Gde god je bila austrijska vojna krajina i Turska (a to je skoro cela naša teritorija) narod naš je istih potreba, istog folklora, istih običaja, iste psihe i skoro iste ekonomske strukture. Na toj teritoriji se može spokojno dizati ideja nacionalističkog imperativa.

Ne, zaista, mi ne dajemo lekcije 80% stanovništvu šta je rasa, patriotizam, ali onom 20% ko zna?

U železničkom saobraćaju na primer, do malog čoveka, postoji jedna velika strogost i parola odgovornosti. Zašto se, u ime nacije, ne bi prenela na sve staleže inteligencije koja je raspuštena?

Zaista, u ime seljačkih naših krajeva, arhaičnih, i sitnih pečalbara samo lud može misliti da se igra nacionalističkog teatra, ali borba protiv korupcije, uvođenje reda, potrebe socijalne malog čoveka i sela mogu se dobiti samo putem nacionalnog suda.

U tim označenim krajevima našim, kuca naše srce, tu je izvor njen i duša, taj svet ne može rastaviti ništa, ni crkva.

Ideje, Beograd, br. 21 , 6.4.1935.